|
Enter subhead content here
Na Drini
Kroz tucna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti siris tvoja sustajuca krila,
O, Drino, vodo mila|
Obale tvoje sarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodusno krece,
Ostavlja rosno cvece.
Talasi mili| Ravnodusno tako
Ostavljah i ja sto sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li cu stati,
- Sudba ce, mozda, znati|
1885.
Iz Beleznika
1.
Slobodna zemljo, po kojoj se krecem,
Slavicu tebe uvek, ko i sada,
I tvoja polja, okicena cvecem,
Gde pasu tvoja sviloruna stada.
U tebi vlada red i blagostanje,
Pa i tvoj narod naravi je retke:
Zabava mu je - kolo i pevanje,
A zanimanje - stocarstvo i spletke.
On se u tome izvezbo toliko,
Da ga pod suncem ne nadmasa niko.
2.
Po tebi reke beleskaju hladne,
(Jedna se od njih Cemernica zove)
Po njima leti, kada sumrak padne,
Brdjani dodju i pastrmke love
Po svu noc dragu... Srebrni talasi
Sumorno biju o obale mirne,
I trska sumi i trepere glasi,
Ponocni lahor kad je krilom dirne;
A camac leti i talase reze,
I jednolika pesma se razleze.
3.
Ah, sta sam puta u julijske noci
Bludio samac kraj pustih obala,
I sluso pesme po tavnoj samoci,
I sum i zubor razigranih vala...
Plavo Dunavo, secas li se mene,
I da li cujes poznanika stara,
I vi, obale, cvecem pokrivene,
I vi, kolibe ubogih ribara?
Davno sam vase napustio vale
Za drugo cvece i druge obale.
4.
Sudba je htela da se strasno sali,
I oborila je gromove na mene;
I moji dani, kao burni vali,
Razbijahu se o granitne stene.
Nesrecna ljubav bese svemu vesnik!
Istina, od tad dade mi se zgoda,
Te politicar postadoh i pesnik,
Veliki pesnik svoga molog roda;
Sad blagostanju ne nadam se visem,
S uspehom veksle i stihove pisem.
5.
Tamo gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orosava cvece,
Zalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove slece -
Potrazih mira. Slusajuci vale
Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;
I vikom tero preplasene zdrale,
I njeno slatko spominjao ime,
I dan za danom terao u lovu,
I pevao pesmu od prilike ovu:
6.
"O kriva Drino! Ti si krasna reka
( Nisi ni burna ni luda da reces).
Al' kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom teces?
Te plavis polja i obale rosne?
Tvoj burni talas tvoje medje roni
Izmedj Srbije i junacke Bosne.
Sumi, ah sumi, s blagoslovom Boga,
Neka nam usi oglunu od toga".
7.
Obuci, muzo, svecano odelo,
Svecana j' pesma, koju cu poceti;
Sumoran glas ce biti ko opelo,
Il' ko uzdah, sto iz grudi leti.
Suton je pao... Dan i sunce ode,
Al'dusa s tugom svetlosti se seca.
Upalicemo buktinju slobode
Mesto lojanih novinarskih sveca -
A njezin plamen nije tako mali,
On moze, muzo, nebo da zapali!
8.
Tugu cu svoju pokloniti rodu
I grobovima otadzbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana tvojih i sa lire tvoje.
Bezumno, strasno, sa smehom i placem,
A oruzani mrznjom za tirane,
S buktinjom, lirom i britskim macem,
Proslavljacemo osvetnicke dane -
I kao zvona grmicemo tada
Sa ravnih polja i sa barikada.
1888.
Sveti Sava
Ko udara tako pozno u dubinu nocnog mira
Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Vec je proslo tavno vece, i nema se ponoc hvata,
Sedi oci, kaludjeri, otvor'te mi teska vrata.
Svetlosti mi dusa hoce, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, sto me nocas vama vodi,
Da posvetim zivot rodu, otadzbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost trazim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, casni oci, manastirska teska vrata,
I primite carskog sina ko najmladjeg svoga brata..."
Zaskripase teska vrata, a nad njima sova prnu
I s krestanjem razvi krila i skloni se u noc crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Bozje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore dize, iznad svoje glave svete,
I ugleda, cudeci se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo celo, pomrsene guste vlasi,
Ali celo uzviseno, bozanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu cedo bledo,
A kroz suze prosaputa: "Primamo te, milo cedo".
* * *
Vekovi su prohujali, od cudesne one noci,-
Vekovi su prohujali i mnogi ce joste proci -
Al' to dete joste zivi, jer njegova zivi slava,
Jer to dete bese Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
1889.
Razgovor Male Srbadije s Otadzbinom
Otadzbino, majko moja,
I dedova mojih slavni',
Dokle stizu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokazi mi medje svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.
"Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stize,
I gde sumi bistra Una,
I Lovcen se nebu dize -
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore".
Otadzbino, majko moja,
Sto je tuzno lice tvoje?
Zasto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muci grudi,
I duboki uzdah budi?
"Moja deca suze liju,
Jer ih dusmah muci stari,
Dusmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Madzari.
Sto slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije".
Otadzbino, majko tuzna,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?
"Prihvatite luc slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luca tvoja,
Srbadijo, nado moja!"
1889.
|
